Svake jeseni isto pitanje stigne od dobrog dela klijenata čim se prve hladne noći: da li klima u dnevnom boravku može da zameni radijator, i da li se to uopšte isplati u Beogradu, gde je centralno grejanje za veći deo grada već ugrađen trošak preko toplane. Odgovor nije prosto da ili ne, zavisi od toga koliko je napolju hladno u trenutku kad klimu pustite da greje.
Kako klima uopšte greje
Klima za grejanje radi kao toplotna pumpa. Umesto da, kao obično grejno telo, pretvara struju direktno u toplotu, ona toplotu uzima iz vazduha napolju, koliko god hladan taj vazduh delovao, i prenosi je u prostoriju preko rashladnog gasa koji kruži kroz spoljnu i unutrašnju jedinicu. To je razlog zašto klima za isti utrošak struje može da isporuči više toplote nego običan električni radijator ili grejalica: ona toplotu ne proizvodi iz struje, nego je prenosi, a proizvodnja troši mnogo više energije od prenosa.
Ovaj proces ima granicu. Vazduh napolju uvek sadrži neku toplotu, sve dok temperatura ne padne do apsolutne nule, ali što je vazduh hladniji, teže je iz njega izvući tu toplotu i preneti je unutra. Zato klima greje odlično na plus pet stepeni, dobro na nuli, i sve teže kako se termometar spušta ispod nule.
COP objašnjen jednostavno
COP, koeficijent učinka, je broj koji govori koliko toplote uređaj isporuči za svaki utrošeni kilovat struje. COP od tri znači da za jedan kilovat struje dobijate tri kilovata toplote. Običan električni radijator ili grejalica ima COP tačno jedan, jedan kilovat struje daje jedan kilovat toplote, jer struja se direktno pretvara u toplotu bez ikakvog pojačanja.
Inverter klima pri umerenim spoljnim temperaturama, recimo oko nule do plus deset, ima COP negde između tri i četiri kod savremenih modela, što znači da je tri do četiri puta efikasnija od običnog električnog grejanja za isti utrošak struje. Kako spoljna temperatura pada, COP opada, i to ne ravnomerno, pad je blaži dok je iznad nule, a znatno strmiji kako se približava minus deset i niže. Kod nekih modela COP na minus petnaest padne blizu dva, kod slabijih uređaja i bliže jedan i po.
Poređenje sa gradskim grejanjem
Cena grejanja preko toplane u Beogradu obračunava se po kvadratnom metru grejane površine i po utrošenoj toplotnoj energiji, i za prosečan stan iznosi fiksan mesečni trošak koji se ne menja mnogo od dana koliko je napolju hladno, jer je obračun uglavnom paušalan ili po instaliranoj snazi. Klima, s druge strane, troši struju direktno srazmerno tome koliko radi i koliko je napolju hladno, pa je poređenje smisleno samo za konkretnu situaciju: koliko sati dnevno grejete, koju prostoriju, i na kojoj je spoljnoj temperaturi.
Bitna razlika je i u tome šta zapravo plaćate. Račun za toplanu je u velikoj meri fiksan trošak koji stiže bez obzira da li ste kod kuće ili ne, i bez obzira da li grejete celu stambenu jedinicu ili samo jednu sobu. Klima vam daje mogućnost da grejete tačno onu prostoriju u kojoj boravite, i tačno onoliko sati koliko vam treba, što za jednočlana ili dvočlana domaćinstva koja veći deo dana provode van kuće ili u jednoj prostoriji, ume da bude značajna razlika u ukupnom mesečnom trošku, nezavisno od same efikasnosti uređaja pri niskim temperaturama.
U praksi, za dnevni boravak koji se greje klimom šest do osam sati dnevno tokom blažih zimskih dana, kada je napolju između nule i plus deset, trošak struje za to grejanje je često niži od udela u mesečnoj računici za toplanu koji na tu istu prostoriju otpada. Kada temperatura padne ispod minus pet i tako ostane danima, ta prednost se smanjuje, jer klima troši više struje po jedinici toplote, a istovremeno radi neprekidno da bi održala temperaturu.
Na kojoj temperaturi klima gubi smisao kao jedini izvor
Za većinu inverter uređaja namenjenih domaćinstvu, praktična granica na kojoj isplativost počinje ozbiljno da opada je negde između minus pet i minus deset stepeni. Ispod te tačke, kod dela modela kompresor uopšte ne uspeva efikasno da radi, a kod modela deklarisanih za rad na niskim temperaturama uređaj i dalje greje, ali sa znatno slabijim učinkom po utrošenom kilovatu struje. Beograd ima desetak do dvadesetak dana godišnje sa jutarnjim temperaturama ispod minus pet, i baš ti dani su oni u kojima klima kao jedini izvor grejanja postaje najskuplja opcija, a ne najjeftinija.
Praktična preporuka za beogradski stan
Najbolja kombinacija za većinu domaćinstava nije zamena jednog izvora drugim, nego korišćenje oba prema situaciji. Klima kao glavni izvor u prelaznim mesecima, oktobru, novembru, martu i aprilu, kada su spoljne temperature blage i toplana radi na nižoj snazi ili se tek uključuje sezona, gotovo uvek daje niži trošak i brže zagrevanje prostorije nego čekanje da radijator postigne temperaturu. Tokom decembra, januara i februara, posebno u periodima sa jutarnjim temperaturama ispod minus pet, centralno grejanje preuzima glavnu ulogu, a klima ostaje kao dopuna za brzo zagrevanje prostorije uveče ili za prostorije koje toplana slabije pokriva.
Ova kombinacija zahteva da uređaj bude ispravan i da radi punim kapacitetom, jer klima sa niskim nivoom gasa ili prljavim isparivačem gubi efikasnost dodatno, bez obzira na spoljnu temperaturu. Redovan servis pred sezonu grejanja, ne samo pred sezonu hlađenja, je zato deo iste računice: uređaj koji je čist i ispravan drži COP bliže deklarisanom, dok zapušten uređaj tu prednost gubi i pre nego što spoljna temperatura postane problem.
Razlika u osećaju grejanja, ne samo u ceni
Vredi pomenuti i praktičnu, ne samo finansijsku stranu. Radijator greje sporije i ravnomernije, prostorija se zagreva postepeno i temperatura ostaje stabilna satima pošto se dostigne. Klima greje brže, često se osećaj tople prostorije postigne za petnaest do dvadeset minuta, ali topao vazduh koji izlazi iz unutrašnje jedinice može delovati suvlje nego toplota radijatora, posebno pri dužem radu u manjoj i zatvorenoj prostoriji. Za ljude osetljive na suv vazduh, ovo je razlog da klimu za grejanje kombinuju sa povremenim provetravanjem ili ovlaživačem vazduha, ne razlog da je izbegavaju.
Za konkretnu ilustraciju, dnevni boravak od dvadeset kvadrata koji se greje klimom od 12000 BTU šest sati dnevno, na spoljnoj temperaturi oko plus pet, troši otprilike jedan do jedan i po kilovat-sat po satu rada, dakle šest do devet kilovat-sati dnevno. Uz prosečnu cenu struje za domaćinstva, to je dnevni trošak koji je za većinu porodica primetno niži od udela koji bi ta ista prostorija nosila u mesečnom računu za toplanu, računato po kvadraturi. Na minus deset, isti uređaj za isti učinak troši znatno više, i tu se računica menja u korist toplane.